Ona, bez ruke, iz mjesta srebrna

Bože dragi, zašto toliko molih da odraste
Kada sam ga rodila ni puna tri kilograma
Nije imao
Bilo je to desetak godina
Možda koja više
Prije ovoga rata
Bio je sav na babu mu
A majka od čovjeka moga govorila
Da je i njen sin bio tako omalehan
I žmirkav
Bojala se da je slijep
Baš kao i ja
Za svoga sina
Možda je i nijem ne daj Bože
Pomišljala sam
Jer se nije čuo ni danju ni noću
Ustajala sam sva izluđena od nesanice
Privijala ga uza se
Osluškivala preko malih grudi
Kuca li mu srce
Diše li to moje dijete
Disalo je i kucalo mu je srce
A ja mahnita od radosti
Zapjevala bi onako na glas
Što mi je živ
Davala bi mu da doji
Nutkala ga
On je ne progledavajući ćapćao
I on je bio ja
Pa je njegovo srce bilo moje
A čovjek u mene bi se budio
Zbog mog glasnog pjevanja
Zbog moje glasne radosti
I suza mojih bristrih i veselih
Što nam je sinčina
Prosisao i prodisao
Bože moj Veliki i Jedini
Koliko sam Te samo molila
Da mi odraste
Što prije da mi poraste
Da ga vodim po komšiluku i rodbini
Da ga svima pokazujem
Onakvog - bijelog kao snijeg
Da ga spremam za školu
Da s babom u džamiju
Pođu njih dvojica
Ruku pod ruku
Da ga na velike škole ispratim
Da ga oženim i nena da postanem
Da li sam to, ja majka njegova, skrivila
Što sam požurivala
Što sam u radovanju svome pretjerala
I sve to tražila
Kada su došli i počeli da odvode
Odraslo muškinje
On mi izdžik'o višlji od mene, k'o jelika
Držim ga za ruku, a ona igra
K'o srce njegovo dječinje
Koje sam osluškivala
Tek petn'est ima
Ma, nema ni petn'est, mucam smetena
I u suzama
Za čovjeka haman nisam ni znala
Izgubi mi se dok molim
Usrdno molim
Da mališan i budne mališan
Da zažmiri i ne plače, baš k'o nekada
Da ni tri kilograma nejma
Da visina njegova ostane u zraku
I da je vjetar sakrije
Dok belaj ne prođe
Dok ga se ne okanu
Dok mu se babo ne vrati
Njegova ruka u mojoj znojna
To strah - znojni, hladan i sve hladniji
Grlo mi moje preplavlja
I slutnja smrtna ne da mi ni da prozborim
Pa samo krkljam
Dok mi otimaju, iskidaju moju ruku i njegovu
Dok me guraju
I julska prašina mi oči ispunja
Prašnjavim vidom ga nijemo ispraćam
Ob'zire se glava mu meni leti
Krilu na koje je navikla
Nestaje u gomili glava koje se okreću
Svi muški okrenutih glava na leđima
Odlaze
I sve glave prema meni idu
I sve su glave od moga sina
Ja sve ih tako osjećam
I prema svim njima sam kriva
K'o majka kada je molila
Da joj sin što prije odraste
Ispod plavog neba mjesta srebrena
Da su svi oni bili u bešikama
Majka bi ih sve
Svih osam hiljada iznijela
I ne bi bilo toliko noći neprospavanih
I brige o svima njima
Gdje su i šta su
U pustarama punim akrepa
I zašto se već jednom ne vraćaju
Zašto ih ne vraćaju oni koji su ih odveli
Dok su im glave nazad, a ne naprijed gledale
Možda su se zato i izgubili
Pa lutaju sa onom mojom rukom
Otrgnutom
Tražeći mene da mi je vrate
Prašinu nikako iz ôka da isperem
Suze trunja pune k'o potok za mnom rumore
I zato i ne vidim i ne čujem dobro
Pa mi možda u stranom svijetu
Kroz koji me vodaju
I ne mogu da prepoznam nijednu od glava
Koje su se prema meni okretale
A sve su bile glave mog' sina
I da li sam što skrivila
Što sam požurivala da odraste
Pa mi je možda k'o brdo narast'o
I dalje raste
Da ga majka prašnjavim okom i obuhvatiti
Ne može
Samo se pitam zašto ga ne mogu
Prepoznati drugi - boljeg vida
Koji na nebesima plove na raketama
I koji se nisu utrunili prašinom Potočara
Tog  jula devedeset pete godine
Tog dana kada je moj sin ponio moju ruku
Da ga ugrije
Od hladnog drhtavog znoja
A bilo je sunce tog jula
Koje je ledilo sve oko sebe
I zato sam ja zaleđena
Ostala
Tražeći sina jedinog među brdima
Brda su sitna odozgo iz raketa
I zato i oni u raketama ništa ne znaju
Za njih sam ja samo ledenica
Samo prašina i k'o trun u oku
Oni govore i drugim jezicima
I obadvije ruke imaju.

Zahvaljujemo se gospodinu Dželalu Ibrakoviću
na poslanoj pjesmi